I enjoyed this, and it is a little unfair to compare Chimamanda Ngozi Adichie to herself, but this one fell flat for me. In reading Purple Hibiscus, I could sense the seeds of the post-colonial, Nigerian, and human themes that Adichie would portray in later works with more feeling and nuance.
This feels like a first novel, because the characters were not fleshed out, and the pacing was off. While on one hand, I could see the emotional distance with which the characters and story were written as an intentional choice to depict the emotional distance with which the main character (and her family) operates in a perfunctory manner in order to function under the authoritarian mandates and domestic violence of her father, it blunted my ability to empathize.

i just really really like stories that teach me about history, politics, culture, geography, and people.

Нараторка је шеснаестогодишња Камбили, девојчица „из добре куће“, која са братом Јајом и родитељима живи у вили у граду Енугу, знатно боље од већине становника Нигерије.
Њен отац је богати индустријалац и власник опозиционих новина у земљи, приљежни католик, великодушни помагач својих суграђана. Иако је за јавност прави пример оца породице и доброг хришћанина, иако је својој породици омогућио живот у свили и кадифи, у кући се његово ригидно тумачење хришћанског савршенства претвара у прави садизам. Сви морају да се придржавају строгих правила како не би пали „у канџе греха“. Било какво искакање из распореда доводи до сурове, физичке, казне „за њихово добро“.
Промена у Камбилином и Јајином животу десиће се када оду на неколико дана у други град код тетке, рођене очеве сестре, која је његова сушта супротност – она је отресита, самохрана, самосвесна жена, професорка на локалном универзитету и која своју децу васпитава либерално, без крутих католичких стега, са пуно љубави и разумевања. Време проведено код тетке, отвориће Камбили сасвим другачије светове.

Једним јасним језиком, Чимаманда Нгози Адичи је написала, како једну интимну исповест тек стасале тинејџерке, тако и роман који је важан у друштвеном смислу, с обзиром да покреће теме значајне и на ширем плану – насиље у породици, феминизам, (пост)колонијализам, корупцију у нигеријском друштву.
Ово је ауторкин први роман, који је написала са само 26 година, тако да су присутне и неке мањкавости, али оне никако не одузимају на уверљивости написаног.
Види се велика жеља ауторке да што више истакне елементе своје Игбо културе, тако да убацује речи и реченице на игбо језику, спомиње јела која се једу у том делу Нигерије и сл. што углавном фино функционише, али је повремено заморно и непотребно.
Крај ме је баш зачудио и некако ми је збрзан и неуверљив.
И поред тога, веома ми је било занимљиво да читам о једном делу света о коме не знам много и сигурно ћу узети још нешто од Адичијеве.

The relationship between Kambili and Father Amadi seemed out of place. I could see her having a crush on Father Amadi, but the way he led on a 15 year old was disturbing. Other than that I really enjoyed this book. The effects of their father's abuse on the whole family, while he presented a different personal to the town as a whole, rang true, and his comeuppance in the end was well deserved.

This book was a beautiful and tragic coming of age story that dealt with so much more: colonialism, missionaries, first love, domestic violence, class systems, activism, and political corruption. I went into it with zero knowledge of what it was about and finished it with a desire to stay with the characters and see their continued growth for so much longer than I got.

Fairly nice story. Not the best, but not the worst either. Fairly nice read.