Нараторка је шеснаестогодишња Камбили, девојчица „из добре куће“, која са братом Јајом и родитељима живи у вили у граду Енугу, знатно боље од већине становника Нигерије.
Њен отац је богати индустријалац и власник опозиционих новина у земљи, приљежни католик, великодушни помагач својих суграђана. Иако је за јавност прави пример оца породице и доброг хришћанина, иако је својој породици омогућио живот у свили и кадифи, у кући се његово ригидно тумачење хришћанског савршенства претвара у прави садизам. Сви морају да се придржавају строгих правила како не би пали „у канџе греха“. Било какво искакање из распореда доводи до сурове, физичке, казне „за њихово добро“.
Промена у Камбилином и Јајином животу десиће се када оду на неколико дана у други град код тетке, рођене очеве сестре, која је његова сушта супротност – она је отресита, самохрана, самосвесна жена, професорка на локалном универзитету и која своју децу васпитава либерално, без крутих католичких стега, са пуно љубави и разумевања. Време проведено код тетке, отвориће Камбили сасвим другачије светове.

Једним јасним језиком, Чимаманда Нгози Адичи је написала, како једну интимну исповест тек стасале тинејџерке, тако и роман који је важан у друштвеном смислу, с обзиром да покреће теме значајне и на ширем плану – насиље у породици, феминизам, (пост)колонијализам, корупцију у нигеријском друштву.
Ово је ауторкин први роман, који је написала са само 26 година, тако да су присутне и неке мањкавости, али оне никако не одузимају на уверљивости написаног.
Види се велика жеља ауторке да што више истакне елементе своје Игбо културе, тако да убацује речи и реченице на игбо језику, спомиње јела која се једу у том делу Нигерије и сл. што углавном фино функционише, али је повремено заморно и непотребно.
Крај ме је баш зачудио и некако ми је збрзан и неуверљив.
И поред тога, веома ми је било занимљиво да читам о једном делу света о коме не знам много и сигурно ћу узети још нешто од Адичијеве.