Moram da priznam da se meni Agatin stil pisanja dopada. Već sam pročitao jednu knjigu, ova je druga. I siguran sam da neću stati na njoj. Jednostavno, žena je veoma dobra u pisanju krimi romana i nije čudo što je među najprodavanijima.

Ono što moram da napomenem u ovoj knjizi jeste da je meni ipak malo bila dosadnjikava do polovine. Zapravo, možda je problem bio što nisam ni imao previše vremena pa knjigu umesto za dva dana pročitao sam za četiri seckajući je tako na po 60-70 strana. I onda ne stignem pošteno ni da se unesem u knjigu. Naravno, poslednih 100-ak stranica su najuzbudljivije i čitaju se bez daha jer nas sve zanima šta se to zapravo desilo.

Oko mogućeg zločina se isplela čitava mreža mogućnosti i sve su nekako povezane ali opet ne toliko jako i sve može biti a i ne mora. To je ono što glavnog junaka, Poaroa, najviše i nervira (nerviralo je i mene). I sve se čini da je uzaludno i da nema rešenja tog problema, da uzalud tumara u mraku. Naravno, Poaro će na kraju shvatiti šta se zaista desilo i razmrsiti klupko.

Za razliku od prethodne pročitanje Agatine knjige, ako izuzmem Poaroa i gospođu Oliver, ostali likovi mi nisu previše zanimljivi i onda su mi neke scene malo bile dosadnjikave. Čekao sam taj kraj i uzbuđenje. Ne mogu da kažem da knjiga nije uzbudljiva, ali falilo mi je nešto i zbog toga ocena nije najveća. Sve u svemu, nisam obeshrabren što se njenih knjiga tiče i jedva čekam sledeću priliku da čitam o nekom novom slučaju Herkula Poaroa.