Ono na šta me je ovaj roman podsetio najviše je Ozeov film Tokyo Story, sa tom ključnom razlikom da gde se Oze oslanja na retku, ali prisutnu ljudskost u svojim likovima, Kavabata je daleko ambivalentniji. Možda su se i, direktno ili indirektno, Oze i Kavabata medjusobno inspirisali, pošto su njihova dela tu negde u slično vreme i ugledala svetlost dana.

Reći da je ovo neuspešan roman je sve sem tačno. Kavabata svojom vitkom i elegantnom prozom (paragrafi su obično dužine dva-tri reda) piše o starosti, o porodici, o tremorima koje trpi Japan suočen sa vesternizacijom društva. Šingo, protagonista i najstariji član svoje porodice, počinje da zaboravlja i počinje da čuje zvuk planine – sopstvene smrti. Te ne dolazi zaključak da ovo nije baš najveselije štivo niotkuda. A meni je možda ta veselost (ili makar humanost – Kavabata je i po tom pitanju dosta štur) u ovom trenutku i najviše bila potrebna. I greota, znam, da dobar roman (možda čak i odličan) profilterisan kroz trenutnog mene ostane za mene tako nedorečen, tako gotovo prazan, da ne mogu da kažem da mi se stvarno dopao.

Možda ću mu se opet vratiti, u nekom drugom trenutku u vremenu, i možda to tad bude neka druga (tokijska) priča.

3