Po sinopsisu, priča prati Vidaka, studenta medicine, koji se useljava u stan nedavno preminulog novinara Nenadovića. Tu, saplićući se o stvari bivšeg stanara, otkriva da je Nenadović za ratnu rubriku "Crni odjeci" u periodu od 1992. do 1995. godine falsifikovao članke, menjajući bošnjačka imena srpskim. Na taj način, on temelji vrhunac svoje karijere na lažima. Ako očekujete samo raskrinkavanje ovog događaja, velike su šanse da će vas knjiga na neki način razočarati. Ovo nije samo priča o događajima iz rata, ovo je priča o Vidakovoj ličnosti, o svim ljudima koji su prošli kroz njegov život, o nesanicama, o Ivanu koji je ostao bez prsta na ruci, o sujevernoj Branki koja ume da zapuca, o svim zapamćenim snovima, o Bogorodici i potencijalnoj devijaciji nosnog septuma. Da, mozda zvuči kao gomila nabacanih činjenica, ali Stefan maestralno uspeva da formira priču kao nepravolinijsku, a opet jako smislenu celinu sa završetkom koji je i bio presudan za konačnu ocenu.

Iskreno sam šokirana količinom zrelosti koja je prisutna u Stefanovom pisanju. Svi pominju kako je još šokantnije to što mu je ovo prvi roman. Ja ću samo reći da se radujem narednom.


"Rat ne haje za pojedinosti, niti ima vremena da sluša plač onih koje je zavio u crno. On se hrani brojevima, a preko imena i sudbina, strahova i nadanja, gazi svojom gvozdenom čizmom. Rat želi da traje i traje dok god postoje barem dvojica koja bi ga vodila."

"Gde se nalaze sigurne tačke naše prošlosti, ako ih već nema u sećanjima?"